Жена

ЋЕНЕ 397

На сваки начин она испреплетаност одблесака у светлости и сени, разгранатост веза за израз и живост у бојама, па стварање средишта према расположају унутарњем, на човечијем лику, даје високи значај и неку премоћ врсти уметничких дела као што су портрети. Српски уметници портретисте, међу које спада и Марко Мурат са својим Александром, овом изложбом попеше се на праву уметничку висину.

Но непобитна је чињеница, да свако уметничко дело у сликарству, као и на свима другим пољима вештине, ма какав био предмет, мора показивати душу. Ово особито наглашују и припадници начелу: „уметност ради уметности,“ који не траже садржаја у томе, је ли предео, цвет, лик или призор из живота, дакле не питају шта раде, већ како раде. То им је у раду и садржина и душа. Међутим истина је то, где има више размештања по садржају и где је садржај заплетенији и пунији, ту се сразмерно мора дубље и шире отимати да се дође до оне душе, мора јој се дати већа разгранатост и јединство.

Зато да споменемо овде два рада Марка Мурата, изложена у најумивенијем оделењу изложбе „Медулић“, где стоје мраморни радови Ивана Мештровића. Од Мурата „Лопудска Сиротица“ и „Чежња“, обе слике прегле су да што јаче истичу душу. Но привлачнија је „Чежња“, у зеленом, женско до појаса, страном нагнута, у чијим се очима и изразу очекивања на цртама у лицу, крије више осећаја. Нема укочености и оштрине, која се на „Лопудској Сиротици“ ипак види, иако је марљивије рађена, а представља осамљену голу женску прилику на мркој стени, под њом тамно море, а свуд около провидна ноћ. Кроз читаву слику провлачи се плав тон.

Може се даље утврдити, да сликари Срби показују велику љубав, да описују бојама и светлошћу своје крајеве, груду своју и небо своје. Иако је то још увек почетак. Ту су „Дубровачке обале“ од Мурата, са познатим му отвореним бојама; ту од Милана Миловановића сличице наших манастира,