Жена

622 А ВУВЕЛА

Путовао сам по средишној Русији. Пошао сам за Кијев. преко губернија: Калуге и Туле. Жељезница, која сад везује Москву са свима главним градовима ове царевине, била је онда тек у нацрту.

Традицијоналне кочије (телега) биле су једино саобраћајно средство кроз ове непрегледне равнице, чија су села била далеко једна од друга и показивале пут ка ретким одмориштима.

Чекао сам смену коња већ три четири сата, али се нисам љутио.

Ове велике обрађене равнице имале су неку неодољиву драж. Из њих је извирао интензиван живот, а обилатост њихове првобитне снаге избијала је из овог несравњиво плодног земљишта.

Инсекти, тице, животиње испуњавале су својим кретањем и својим гласовима ову обилату раскошну природу.

Навалио сам се на мирисаву и густу детелину, чије ружичасте главице миришу на мед и личе на кадифасте цветове стрњике.

Косачице погнуте стајаху у два реда с обе стране друма. Испод својих црвених и жутих марама којима су биле повезане, једне су биле тако плаве, да су изгледале просто прозрачно-беле, док су друге имале црно опаљено лице Јужњакиња.

Поред мене биле су забодене у земљу три мотке, на којима се нија"па љуљашка, а дебело платно штитило је од врелих сунчаних зракова.

једна жена примаче се овој на брзу руку удешеној колевци и подиже платно. Двоје деце спаваху у њој једно поред другог повијена и крута као две мале мумије.

Израз лица ове жене био је тако уморан, да се није могло одредити доба старости. Она узе једно дете и поче га дојити.

Нема, са тамним угашеним очима, спуштеним усницама давала је своје млеко малом исто тако немом и непомичном створу као што је и она била. Овај мали створ је зарана научио једину ропску дужност да трпи и ћути. Кад га је успавала, спусти га у колевку и узе оно друго. Истим махи-