Жена

ВЕНА '628

налним покретом откопча своју кошуљу и пружи своју другу увелу дојку детету, које је личило на прљаву лутку, но које је без сумње разумело да време пролази, те поче живо да сиса.

— јесу ли то твоји близанци2 упитах је, јер ми је ова тишина притискивала груди, а руска сељанка никада неће прва отпочети разговор.

Она не подиже очи, већ климну одричући главом.

— То је онда дете твоје сестре или какво сироче које ти дојиш 2

Она једва приметно развуче уста на осмех, али јој лице оста озбиљно.

— Тешко је за жену да доји двоје деце, продужим ја и ако ми није одговарала, — нарочито за време жетве. А ти баш ниси одвећ јака.

— Здрава сам, одговори она, муж ми зарађује доста хлеба за нас. Има их које су још несрећније од мене. Не треба Бога срдити, рече она резигнирано.

= ИЗ кога си села =

— Ми смо из оног села тамо, које се види иза оног брешча, прошапта она, упревши очи на дете, које је дојила. Има нас педесет душа и припадамо госпођицама Валов.

— Валов» понових ја, размишљајући о том имену. А колико их има2

— Четири сиротице без оца и мајке. Стари покојни господар био је генерал. Милостиве госпођице живе сасвим саме у оној белој кући поред цркве. Видиш тамо доле, кров њихове куће надмаша врхове гробљанских јела.

— Оне су сигурно старе

— Па и нису. Најстаријој биће сад о св. јовану тридесет година, а најмлађој је двадесет.

= је "су ли ленео

— Па и нису, али су задружне. Нека је Богу хвала, високе су, развијене и беле као млеком наливене. Оне се ране месом и то сваког дана. Људи су као и стока. Ако их храниш они се развијају и пролепшају, али то је само варка. За прави и тежак рад нема ничег бољег од црног хлеба, нашег