Жена

654 ВЕНА

сељанка из Шумадије испраћа мужа и свих седам синова. И кад је питају, зашто није оставила код куће себи од заклетве бар једнога сина, она одговара озбиљно и достојанствено: За то сам гаи родила, да буде заточник братске слободе!

А она дивна црногорска мајка испратила мужа и два сина, па тугује, што и трећега не може. И кад јој муж и оба сина падоше у боју за ослобођење српске браће, она поручује и трећем, и последњем сину, који се налази далеко у страном свету, да жури у домовину, јер га домовина треба. И мајка му шаље благослов свој, ако је послуша и одмах дође; а ако не дође, шаље му проклетство, баш онако, као и кнез Лазар својим јунацима уочи Косовске битке. Снажна је то мајчина душа, снажна женска: душа, која у одсудном тренутку не оклева, не двоуми! Њене усне шапћу мушку, одлучну реч: Нека је благословена свака кап крви проливене за слободу и ослобођење!

Српска душа не зна за копрену. Краси је слободно и чисто лице и ведро чело. Што на срцу, то и на језику. Женска душа осећа тежину живота, а свагда је с тим начисто, да је лако умрети и спремна је за смрт свакога тренутка. До последњега часа врши своје дужности, па некад и натприродна снага кресне из ње.

Зар је једна женска душа, као оно девојка Орлејанка, севала мачем, јатаганом и пушком у руци пред непријатељем! Њена снага, иако није толико у мишићима, колико у души, стостручи мушку снагу. Она не уступа. Не преза од опасности, јер што ради, то и осећа. Ено, једна женска душа на данашњем крвавом бојишту међу страховитим четницима српским на Козјаку. Она предњачи заносом борбе улива снаге и истрајности на трновиту путу. Она је иначе градско дете, кћи престонице српске. Име ј0] је: Софија Јовановићева. И зар је она сама, јединица, коју је чврста женска душа одвела на крваво бојиште! Кад су је питали, зашто она долази да војује, одговорила је кратко: Немам никога свога да ме