Жена

656 ВЕНА

пошкропити. Но кад је чула да иду рањеници, изнела га је и чекала, да стигну рањеници. Мирис му је пролазнике дражио, па су тражили, да им га старица прода, но старица га не даде ни по које новце. Она га је наменила — првим рањеницима. Однела га је и предала. А кад су је питали, како се зове, рекла је: Што даје десница, нека не зна левица. Затим, окрете се и оде. Где дела говоре, ту је реч малена!

20. октобра 1912. М. Ђ. зрпракау

Над треба да зовемо лекара 2

Горње питање добио сам, да одговорим на њега у овом листу. Мало чудно питање! Кад треба да га зовемо Па свакако увек чим се разболемо! Него ћу ја то питање мало да променем. Кад наш народ обично не ове доктора, а треба да га зове. То се врло често дешава и то обично код болести, „које ће и саме проћи“. А то су све оне болести које „јако не боле“. Кад неко падне са камаре или воза, па пребије руку или ногу, он одмах тражи помоћи. Разуме се, јер то боли. А кад неко оре и на кукурузовини мало одере ногу, он не иде доктору. Та забога то би било и срамота. Због ситнице одмах трчати лечнику. Неко легне здрав у вече, па га око поноћи почне да тресе грозница, добије пробадање, тера га на кашаљ а не сме да се накашље, јер га боли, одмах ту ноћ, или бар рано сутра трче по лекара.

Неко кашље, зноји се ноћу, и из дана у дан малаксава и то по неколико месеци али никад не тражи лечничку помоћ, јер „и то ће само по себи проћи,“

Неком поцрвени кожа на једном делу тела, отече, врела је, болови ужасни, ноћу не може да спава, не једе, он иде лечнику и пита га за савет. Узнемирују га болови, несаница и што не може да једе (без апетита).