Жена

ЋЕ НА 657

Другом исто тако почне да расте где на кожи као мала брадавица, не црвени се, не боли, а он при том и спава и једе и забавља се, па нашто онда да иде лечнику кад то „није ништа“.

И таких би случајева могао ређати до зоре. Паметном човеку, који зна да мисли, биће доста и ово. Па да мало изближе разгледамо и протумачимо те наведене примере.

Узмимо први пример.

Свако ће разумети и одобрити, да онај са поломљеном руком иде лечнику, ал' зашто да и онај „бадава“ троши новце, што се одерао на кукурузовину2 Та то ће за неколико дана и тако проћи. Међутим врло често мали узроци проузрокују велике последице. Тако је и овде. Наше је тело као каква тврђава, град, опкољен са свију страна силним маленим непријатељима, које слободним оком не можете видети, ал они живе, расплођавају сеи вребају сваки згодан час да уђу у град и да га разоре. Неки од тих непријатеља, као крилатићи долазе ваздухом, кроз ноге, неки опет кроз капију градску, кроз уста, а други опет чекају, да попусти бедем градски, па да кроз њега јурну у тело. Тај бедем градски на пашем телу је кожа. Сваки паметан војсковођа наместиће на проваљен бедем јаку стражу, док порушен бедем не оправи, јер кад непријатељ уђе у улице градске, онда у већини случајева пропада град.

Многи од нас не раде тако, јер не познају ни непријатеља, а ни одношај тога непријатеља према нашем телу.

Она мала одеротина коже, тако је велика према непријатељу као кад би један војник пролазио кроз капију, која је неколико километара широка. А ми место да идемо лечнику да мете превој који неће дати непријатељу унутра, а ако баш и покуша, убиће га; ми ту рану, тај отвор занемаримо, запустимо. Кроз тај отвор уђу у крв непријатељи, који крв отрују, разоре, или у телу произведу велике грчеве, тако зване шклопце, и град пада, тело умире. И немојте мислити, да то тако ретко бива. ја сами