Жена

ЖЕНА

| -4 ју, с>

Мала Верица, девојче скромних родитеља, још не уме добро ни сваку реч изговарати, а долази кући и моли свог бабу: Дај ми, бабо, новаца, да дам за ону сироту децу, чије су бабе отишле у рат, да купе леба...

Како је то слатко речено, како дирљиво! Њено безазлено срце осећа већ и жури се да помогне невиној дечици, чији су очеви отишли да војују и гину. Како су то речи пуне утехе и морала! Њена ведра душа обећава, да ће се у њој сазидати лепа духовна зграда, која ће у будућности бити у стању да даде отпора спољашњим настраним насртајима, нечовечним назорима, кривим погледима. Благо њој! А благо и њеним родитељима!

»

Где су она силна доброчинства, што су ових дана потекла од срца женскога! Што су потекла из веће немаштине, тим су силнија. Јер онај, који

нема па даје, дао је највише. А женско доброчин-

ство је од срца и натопљено је невидовним сузама женске осетљиве душе. Читави низови женских душа купили су сеи

купе се још и данас, да виде храбре рањенике.

Својим чистим и оданим погледима изазивају мек осмејак на лицима тешких и најтежих рањеника. Први је то мелем ранама њиховим, јер из њихових

погледа читају признање, похвалу и славу вели-

чине рада, за који су се заложили. И рањеник без речи хвата јој руку, стискује ју, љуби је и немо захваљује на првом мелему.

А женска душа пуна је среће, што се могла

приближити светим ранама њиховим, па је донела нешто понуде, да му окваси засушено грло и заложи измучено тело, баш као оно Косовка девојка

што је залагала јунака Орловића Павла... Можда је по нека женска душа откинула што

и од својих уста и од своје деце, али не може

друкчије, јер њеном меком душом управља нека виша сила. Она је сва постала једна велика душа, чији откуцаји налазе задовољштине у доброчинству.

Што је дала у новцу и у рубљу, то јој је човеко-