Жена

ЖЕНА 188

сово. И зар има још негде на свету место, где свака стопа подсећа на цар Лавара, Обилића п све друго што је Србину најмилије2! И кад Србин полети да опет метне своју главу на раме, зар неће прво доћи на Косовог Па куда да бега 2

Болело ју је, што су јој натурили Арнаутина ва мужа, и скинули са ње крст, алп јој душу нису потурчили.

Тада јој се догоди нова несрећа. Денела је на свет сина Арнаутина. Она их је све мрвила, као што сваки мрзи свога освајача, јер им она није дошла, него су је на силу освојили. Али како ће сад да мрзи п оно дете, које је вачело у њеној утроби, Покушавала је да мрзи то дете, али није могла, Била је ужасна борба у њеним простодушним грудима, и кад није знала шта ће, она је плакала. А сви су опи пронашли, да јој лепо стоји кај плаче. И кад јој беше најтеже она погледаше на Лаб Тај је Лаб био некада крвав, носио је коње и јунаке, па зар нећо што пре и опетр “Тада јој дође у памет, како су умпрали њени дедови и прадедови и далека поколе-

ња и не дочекаше, па можда неће ни она. Но та је слутња пролазила. Опа не би могла живети, да није била уверена, како ће Србин скочити на ноге и наместити своју одсечену главу на раме.

Али Лаб је био све једнако бистар, а ако се кадгод и вамута није крвав. ЈЊен је Осман растао, па се п ране И Мара дочека два унука: Мулу п Џафера, Та како би их волела... Али не, она не може рећи пи да пх не волп.. Та су деца чудно погледала, на бабу своју; ту невеселу жену, сада већ потавнела лита. А када је затекоше уплакану, п она питала вашто нео тада би им отац њихов пола у шали тумачио: Плаче за изгубљеним српским царством.

Ма, како да је Осману било тешк», што му жена не може никако да се измирп са приликама, ипак је донекле поштовао њен бол, пли га бар трпио. Она је ипаче била тако вредна и добра.

Она је _покуштавала да у спна овога улије ако не баш љубави према српском народу, а оно бар да спречи, да пе постане вулумћар. Говорила му јео