Жена

116

НА КОНТА

Рој црнијех слутња ко олуја лети И нијемо пада на брежуљке голе; Кроз прса промичу оштри бајонети: Посрћу гомиле, ране боле, боле....

Пламса ново сунце на крвавом своду И просипље своје сребрнасте зраке Над хумкама палих чета за слободу, И на умируће у крви јунаке.

У подножју брда, гдје Бојана стење, Бљескају плотуни, кисну хрпе меса, Грезне у крв наше младо покољење; Поклич и ломњава урвине потреса.

Десет брата — лава срца гвозденога Газе дивље, смјело кроз бујицу зрна; Сви наоружани духом младог бога Касапе и лете на гробишта црна...

И један другоме, снажно руке стежу, А презрење Смрти бије им из зјена, Док оштри вихори с Проклетија режу Вај, клонуше ћутке браћа загрљена...

Бојана урличе, ломи се, крв тече...

У језера крви умиру јунаци;

Над Скадром се спушта страховито вече, Гавранови црни носе поздрав мајци...

Има и дирљива песма: „На пепелишту мога брата

Јована“.

„ја видим тебе, мој брате, витеже, Гдје газиш смјело кроз крви ријеку; Ја видим сабљу твоју како реже... И видим како тебе Турци секу...“

Песму завршују ови стихови:

„ја видим твој дух гдје се небу вину, На разбојишту оста костур голи;

Ја видим једну велику истину :

Да душу моју твоја смрт не боли...

Јер ти си пао, с четама горштака, За ускрснуће напаћеног рода,

И из ваших је раштрканих рака, Грануло сунце и вјечна Слобода

а

Књижицу ову завршује песма: Црногорка. Да донесемо само неколико стихова ове песме: