Жена

270 | ВЕНА

( Анђео чувар.

Милан и Милана одрасли су заједно. Кућа до куће Милана из занатлијске породице, а Милан из трговачке.

Чим су стекли ноге, ишли су једно другом у походе и играли се као брат и сестра, у врту, у дворишту, пред кућом, и где год су могли. Играли су се у прашини, правили од блата топове, градили куће у песку, савијали лутке од крпа, и све друго, што деца раде.

Он је њој казао: Мило, и она њему тако исто.

У дечјем животу има и радости и жалости. Па тако је и код њих било. Она је њему, кад је имала давала шећера и колача, а он њој лепе крпице, шарене папире и слике. :

Но где има ватре, бива и дима. И они су се кадгод узбудили, споречкали и нарогушилп, но одмах су се после и помирили. Али кад је из другог дечјег јата долетела сура тица, да дирне у Милану, ту је већ Милан био прави сусед, и друг, и чувар, па ју је одбранио.

Сва су им деца завидела, како лепо живе.

Њихови старији су из прикрајка посматрали, како се њихов мали живот развија, па су се више пута нашалили: -

— То ће бити наш зет!

— То ће бити наша снаха!

~

Деца су расла и снажила се. Расло је у њима пријатељство и узајамна наклоност. Ко ће све знати, шта су деца у том узрасту сањала 2

Детињско познанство развијало се међу њима природно. Наклоност је бивала све већа. И колико их је школа растављала и други послови делили, толико су више једно другом тежили.

Кад је Милана спустила сукњу до листова, била је лепа, округла, једра као јабука. Да је сликар хтео својом кичицом да оличи бујно пролеће, које пупи, листа, цвета, то би најбоље погодио, кад би Милану насликао.