Жена

БАРЕЛА 244

Милана је из прикрајка посматрала, шта бива с њиме. Она је с њим заједно делила сав терет и болове. Али је видела и то, да с њим није добро. Па ипак се надала, да ће време залечити ране.

Једне вечери, кад су сви полегали, опази она зрачак у радионици. И брзо као муња створи се на вратима радионице.

Милан ... Једном руком стеже чело, а другом чврсто ухватио оштро гвожђе. И она врисну:

— Милане, очи моје! Шта си наумио2 Зар да нас све убијеш 2 Не тако, храниоче и браничу наш! Дали смо живот деци нашој, дужни смо их и упутити у живот. А још смо у снази, још се може радити и још се све даје поправити...

У том се из собе зачу плач малога Ранка из колевке ...

Миланове руке клонуше доле. А кад му Милана нагласи, да су им старија деца прирасла и да ће се они с њима заједно прихватити радње и довести је до првашњег гласа њеног, прелети му осмејак преко лица и он паде Милани око врата, љубио је и љубио и говорио:

— Анђеле мој! Чувару мој!..

%

После ове кобне ноћи, пуне муњевине и грмљавине, свеж је ваздух струјао по кући и радиоНИЦИ Милановој.

Зора је била материна десна рука, а Жарко, најстарији син, Миланова. Радња је ишла као некад. Напредовало се још брже и јаче.

Глас његове радње достигао је стару висину. Тамни дани потрли су се.

Али... али...

Оно кобно предузеће, они кобни људи, она кобна ноћ оставила је кобних последица у ткању Миланова ума.

Он се смешио, и кад није требало...

Гласа је поново стекао; имања је такође стекао, и није био сиромах, али је свет једнако вртио главом и говорио:

— Сиромах Милан!

Но М. Ђ.

“о