Жена

ВЕНА 285

поје у кору (око 20 до 25) и поје врло лепо, са руским нагласком. „Госпођи помилуј“, „Ћебе Господи“. Код сваког „Господи помилуј“ треба се поклонити и прекрстити, код сваког „Амин“ клечати. И треба клечати пре и после еванђеља, и још неким другим приликама. Ја сам оних дана јахао преко кршевитих албанских планина Какерића и Ренци, где нема ни пута ни стазе и био сам ужасно изломљен. Једва сам био у стању да се сагибам. Незнам да ли сам целог свог века толико клечао и сагибао се, као тада.

Кад се свршило вечерње, Софија Петровна пође да целива иконе, а ми други православни гости за њом. Колико ја знам, код нас то није обичај. Код прве иконе писало је на њој Марија Магдалена, лепо сам прошао и чинио све што треба, код оне друге сам се збунио, нисам се прекрстио кад год је требало, и они мали женски ђаволи ме исмејаше.

Сутра дан сам се састао са једном госпођом, о којој сам чуо, да је била ученица Маријанског института. Причао сам јој како сам прошао на вечерњу и питао је, да ли се она понаша и сада у цркви онако, како је научила у институтској капели. А она ми рече: Знате, понашам се како је где обичај. У нашим црквама се не клања и не крсти толико као у руској капели, па не могу ван света. Од нас Црногораца, који се толико мучимо и патимо и страдамо, бог је задовољан и са про-

стијом молитвом.

Питао сам је: — Дозвољавате ли ми, госпођо, да уз овај одговор метнем и Ваше име у новине 2

Озбиљно се поплашила. И морао сам јој обе-

ћати, да ћу јој имена оставити на миру.

„5 Био сам у женској радничкој школи. Та школа носи наслов: Женска радничка школа Њеног Величанства Књегиње Јоланде, (кћери талијанског краља), али у ствари води надзор над школом кње-

гиња Ксенија.