Жена

308 1 КОБРА

— Ах, Боже мој! Па шта чекате! Можда им треба брза помоћ. Како се они тамо муче! Крв тече са рана — ране превити нема ко. Уста осушена — воде нема ко да даде. А ви сте се напили у овим рупама. Зар је то братски, зар се тако браћа пазе2

Изговоривши ове речи прескочила !е ров и као муња полетела рањеницима. Држите је! — викнуо је командир, али је она већ била с оне стране опкопа и трчала као лака срна. Олово је сипало као киша. Није прошла педесет корачаја и — пала је. У истом тренутку трчали су к њој два војника из суседног шанца. Го су јој били рођаци. Један је пао на пола пута, али други је срећом стигао до ње. Повукао ју иза једног камена. Био је ван опасности. Видело се, како јој завија ране.

Није прошло ни неколико минута, кад се зачу с левог шанца — јуриш. Турци су пред нашом артиљеријом узмакли и напустили први шанац. Наши су тада поново јурнули и заузели предње опкопе.

Кад су у вече покупили мртве и рањене, међу рањеницима је била и Ружица Поповић из села Медуна, из Куча. И командир чете је био рањен.

— Како ти да ме осрамотиш са цијелом четом, пита је командир.

— А како ти да ми оставиш брата!

— Али помоћи се није могло. Па, ето, и ти, нијеси ништа помогла. Брат је ипак спасен, ране су му лаке, а због тебе је погинуо Милош.

Ружица није знала, да јој је брат од стрица, Милош, трчећи к њој, погинуо. Нису јој хтели казати, јер су јој ране биле доста тешке, па би је то убило. Кад је официр изговорио ове речи, пребледела је. Сузе су саме полетеле низ бледо лице.

— Милошу, брате мој, опрости ми, ја сам те убила! — И утонула је у тужно болно јецање.

%

Сутрадан јој је командир батаљуна донео орден, којим ју је одликовао краљ и телеграм од краљице. Она је била ван себе од чуда и запитаће командира: