Жена

ОНЈА 389

Мати.

Поље и дол, планина и лес — све бело, снегом покривено. Зима. А тамо доле наши се бију: ослобађају браћу своју, свете Косово. Дигла се цела земља, кренуо се вас народ српски.

Тамо је са осталима и њен син. Јединац је, хранилац, али старица га је испратила на војну, неће ни сам да је последњи. Рат страшна ствар: људи се кољу као дивљи зверови, чупају утробу један другом, копају очи, секу руке, ломе ноге.

Борбе су велике, страшне; али до старице не допиру ни најслабији одјеци крвавога пира. Она је далеко од свега. Доле, у селу код општине, у ме-

хани галаме и жагоре заостали старци, читају новине, слушају новости из вароши, разабирају у ком се правцу креће наша војска. Разговор бескрајан. Али њој нико не долази да и шта јави: сива даљина прогутала јој јединца и она по ваздан тупо блене у ту даљину ослушкујући фијук хладног ветра преко снежних даљина. Старица збира дуге сате у још дуже дане; пали кандило пред иконом Спаситеља и моли му се да јој подржи и сачува јединца од непријатељског зрна. Он јој је једина нада, једина радост и утеха у старим данима. Влажним очима хвата преко даљине и белих пространих пољана, које се губе, тамо далеко, а суве усне тихо шапућу:

— Благи Боже, шта ли је с мојим Јевремом и је ли у животу, сећа ли се мајке своје и хоће ли га мајка жива угледати 2

Тамо негде дубоко у души, у недрима дрхће и трепери, нешто болно и тајанствено: то је страх

матере за јединцем сином. Испод тог потајног страха, провлачи се кончић наде, која растерује црне мисли и вера да ће Господ саслушати и услишати материне молитве и да ће јој повратити јединца. — Само да га видим жива, па макар после тога одмах очи склопила. Кад падне вече, њу у самоћи по неки пут ско-

витлају тужне и ружне мисли. Јато врана налетило