Жена

390 ВЕНА

на орахе баш пред њеном и суседном кућом. Отворила се читава битка међу црним тичуринама. Гракћу вране тако страшно, као да нешто зло слуте, као да наричу. Узалуд их старица гони. Они, као кобни гласници гракћу над њеним кровом и над главом; ти рапави, суви, злослутни крици одводе мисли јадне мајке на ратно ограшје, тамо доле, где је њен јединац.

— Ове црне тичурине, шапуће она, ове црне тичурине не доносе добра...

И узе се крстити.

једне вечери прође поред куће неки рођак из села Кључа. Застаде код вратница и викну да изиђе пред кућу. Старица преплашена, пресамићена од бриге и страха једва се појави на вратницама. Дрхће јој срце, као да је несрећа ту. Обе руке ставила на слепоочице, чисто не дише, главу не подиже, страх је готово на пола пресекао. Кад угледа старога рођака она још више се збуни, нека слутња јој стеже грло.

— Шта је, јово 7

— Није ништа, одговара овај. Еда ли што од јеврема 2

Старица се мало исправи.

— Ништа сињој мени кукавици.

Рођак наставља разговор.

— Пођох од општине и од механе, па велим да сврнем и до тебе да питам: еда ли што од јеврема 2

Старица забринуто одговори:

— Ништа, Јово... ником се не јавља.

— А и куд ће и како ће кад је неписмен.

— А знаш ли ти где је... где му је пук или команда 2

— Доле Хо механе говоре, да је био у месту Свети Никола...

Старица се прекрсти.

— Да Бог да му слети Никола помогао.... па тамо има наше вере...

— јЈашта ти мислиш... Све је то некада било наше, па сад ће опет бити наше...