Жена

652 | ВЕНА

Док је госпођа Милка чекала, осматрала је пажљиво собу. Соба је била окречена загасито плавом бојом. На средини собе је омањи сто, покривен мрким чаршавом. Тај чаршав покрива само плочу а не спушта се по странама. Може се лепо видети, да под столом нема ничега. Ван тога су у соби два стара мрко палитирана ормана и један кревет. Има свега још неколико простих столица. И простирач над креветом, а и столице су мрке боје. У целој соби нема нигде ничега отворене боје, а то производи доста суморан утисак. У прочељу, на зиду је икона св. Илије. Види се да је ту икону радила врло невешта рука. У дну слике су бурни чисто црни таласи, горе су тавни облаци а по тим облацима вози се свети Илија на четири коња. Пред иконом гори кандило. На ормановима има неколико натрулих гуња, које распростиру тежак мирис, који пада на груди.

Таман је госпођа Милка разгледала собу, уђе већ и сека Стана. Она је већ постарија, на њој је сура хаљина, има доста пријатне, благе црте, а стара се да изгледа још блажија, као нека полусветитељка. Поздравља своју гошћу са речима: Помози вам бог, рано, и добро дошли. | Госпођа Милка јој назва: Добар дан, па да не изгледа збуњена, поче сасвим неусиљено: — Ја сам о вами доста слушала и волела бих, ако може бити, да дознам од вас једну ствар. Хоћете ли2

— ја сама ништа не знам, вели сека Стана скромно. Већ ако хоће да дођу духови и да они кажу.

Госпођа Милка потврди главом, да зна. А домаћица наставља. Духови су над нама и не јављају се увек. Они то чине кад нису на оном свету запослени и од добре воље. И ја госпођо што чиним, чиним из добре воље, а не за награду.

— Ал' зашто молим вас 2! вели госпођа Милка, као да је у незгоди. Не кажем, за сиротињу, али коме је бог дао, па може, и није му тешко, зашто да ви не би примили, што се даје од срца.