Жена

656. ВЕНА

било намештено. И шта сам дознала питала је саму себе.

Дознала сам то, да сам изгубљену ствар забацила. То није било тешко погодити. Ми обично забацимо ствар, бедимо после слушкиње, а кад их због тог отпустимо и кад што отерамо у полицијски затвор, онда случајно нађемо изгубљену ствар, где се нисмо ни надале.

Напослетку се смирила утолико, што је опет почела да верује, како ће наћи изгубљене бутоне.

= - ж

Госпођа Милка је поново тражила, свуда тражила, али узаман. Дошла је и недеља и она требаше да иде с мужем у посету. У таквим приликама носила је увек у ушима бутоне. Хоће ли он што приметити и шта ће му казати.

Била је већ обучена, кад је он дошао у њену собу, по њу. Приметио је и питао ју је: Зашто си метла у ушима твој< девојачке минђуше 2

Она поцрвене и пита га: — Зар ти се не допадају 2

Не због тога. Питам те тек онако.

Она је збуњено растварала своје беле рукавице и хтела да их навуче. И спази, да су у тим рукавицама били њени бутони. Те је рукавице имала и прошле недеље. Како су доспели бутони онде, не сећа се тачно, али није тешко замислити, како се то могло догодити. А да бутоне тражи међу савијеним рукавицама, тога се није сетила.

Муж се беше у онај мах окренуо и гледаше кроз прозор. Она отрча на огледало. скиде своје девојачке минђуше и метну бутоне. Кад му је казала: Сад можемо поћи, он се окрете и намах спази промену.

Она се весело насмеши и рече му: — Кад ти се овако боље допадам, нека буде воља твоја. ж ж

ж

Госпођа Милка веровала је, да је све прошло и да ће на оном остати. Али није остало.