Жена

— Хм! Све би то било како тако, кад би суд дозволио да се у питању твоје части ма шта доказује.

— Како би то било да не дозволи 2

— То би, дете, било сасвим по закону. Узмимо, ми је тужимо због увреде части и клевете. И хоћемо да се расветли та ствар. Али угарски казнени закон наређује, кад је у питању женска част, не сме се у тој ствари дозволити никакав доказ.

— Шалите ли се ви самном чика Мирко2 Како би то смело бити 2

= Не дете. Сад ћу ти показати. Ево видиш, ово је наш казнени закон од 1879. године. Ево ти '8. 264. Гледај добро: Не може се дозволити доказ истине, да ли је израз или тврдња истинита.... прва, друга, трећа, четврта тачка... Ха ево: — Ако се то тиче породичних прилика, или је у питању женска част. И ево видиш овде: Не може се дозволити доказ истине (у тим питањима) ни онда, макар то захтевала увређена страна.

— Та то је страшно, узвикну госпођа Милка. Какав је наопако то закон! Па то смо онда ми жене ван закона...

— Није онако, како ти мислиш. Закон је тим параграфом хтео баш да узме у одбрану част жене. Ко дирне у женску част, не може, као у другој ствари, доћи на суд и казати: Оно што сам казао истина је, и доказаћу да је истина. Наш закон је у том питању хтео да буде каваљер према женскињу. Закон стоји на том становишту: — Нека је она и неваљала, не тиче те се, немаш права да јој убијаш њен глас и срамотиш је. Зато ћу да осудим, а нећу ни да испитујем, каква је она. И сад у тој ствари, кад би суд и нашао, да те је она неваљалица оклеветала, она би била осуђена. Али не зато, што си ти доказала твоју невиност, него што је уопште нападала женску част. Суд не би дозволио у тој ствари никаква доказивања.

— Разумем, рече госпођа Милка гробним гла-

сом. Суд би казао, нека сам ја и неваљала, није требала да ме вуче по блату. Хвала лепо!