Жена

И пазите да ви не умрете. Вила може дотле виловати, Царевати па и постојати,

Док о њима смртни људи снују, Док их штују и док их верују.

јер кад дођу поколења нова, Других мисли, сасвим других снова, Другог реда, друкчија погледа, Стазама ће другима газити,

Па вас можда неће ни спазити.

Опет гласом кано славуј тица, Проговара виличска краљица: Авај нама изгубљена вило,

Шта се с тобом данас догодило, Ниси вила кад тек туђе штујеш, У вилинску судбу не верујеш... Ти у деци тражиш васкресење, Ал) кад дође ново поколење,

Доћ' ће дани сузом покапани,

Крв ће пасти косовском долином, Заћ' ће сунце за Голеш планином, Тек ће месец да вас обасјава, Полумесец, помрчина права.

Кад то чула вила Љубомила, Смело збори, а образ јој гори: Па нек буде кад већ бити мора! Живећемо сред кршева, гора, ја Ћу рађат' снажне соколове, Соколове вилинске створове,

А соколи рађаће јунаке,

Меке душе, а мишице јаке,

Те ће скршит' ону црну тмину, Разгониће тешку помрчину,

Па ће сунце изнова да сине, Низине ће постати висине...

А кад буде у најцрњој ноћи, Нађуте нам се сестре на помоћи, Мис'о на вас напред ће да креће, Србин вам то заборавит неће,