Жена

Сећаће се шта су негда виле Србу биле, шта му учиниле. још ћу децу учит' од малена, Да им мајка није била жена, Нег вилинског соја и колена И сем бога, творца јединога,

Да се другог не боје никога.

Тако рече Љубомила вила, Оставила своја златна крила, Нит зажали, нити очи крије... Оде право срцу Шумадије,

Па на срце чобана Огњана. Изродила силне соколове, Соколове вилинске створове...

А кад паде по Косову тама, Која душу и тело салама, Тада мајка, сестра, љуба, жена, Тада ћери вилинског колена Потомкиње вилинскога соја, Деци зборе: Храбро, децо моја! Неће дуго, доћ' ће време друго, Крај ће бити овој тавној ноћи, Не клоните, па ћемо већ моћи... Виле ће нам бити на помоћи.

Ветар нија по шуми дрвеће, Лишће креће и сенке покреће, Па кад шушти дрвеће и грање Разлеже се ко тужно јецање. Тада љуба мужа уверава: Све је добро, српски бог не спава, То нас жале наше посестриме, Наше виле нису одлетиле...

Тако траја до Косова нова, Тако траја све до — Куманова...