Жена

( · Једно писмо. | Госпођици 6" Милорад К. Николић-Расински Београд, 1913.

Чујете ли Ветар хуји И са грана лисје скида; Цветни живот мре и бруји Ко да јеца, ко да рида: Као душа, некад ташта, Кад умире, па се прашта. »

Сањам очи, ваше очи, |Оо кад бајку слуша дете, Кад у соби само сами Дуге косе расплетете, А ја стојим крај вас немо: Само да се разумемо Ко

За капљицом капља пада, У прозоре моје лупа О, мени је јасно сада: Други живот да наступа, У природи бол и зима Мени сунце пред очима! % Мени ово доба каже И ако се пустош креће: Кад нам срца исто траже Све умрети никад неће, Да се кроз бол живот јавља,

Све се мења и обнавља. >»

ја сам хтео да вас познам Октобарског једног дана, Да вам кажем... све да дознам Уз јесењски шум' са грана: Да љ је исто сунце нашег Да прочитам срце ваше. %