Жена

192 | ЖЕНА

пред свога грешнога мужа, као страшан суд. Али јој и опет изађе пред очи лик мајке њене, и види како је покретом руке одвраћа од тога.

— Не, не! Нека је то сто пут понижење за њу, она хоће да понпзи и њега. Мора, јер осећа, да би иначе свисла, Њен дед је био касапин и њена мајка могла је онако, али је ово поп. Ипак ће попустити само у једноме. Неће да се понижава пред оним страним човеком, пред црквењаком, Али чим он оде, разрачунаће. При поласку чује, како су она два грешника променула разговор. Поп издаје налог цпрквењаку, када сутра да ввони, јер је недеља. Страшан је боже —- човек.

И изађе лагано из собе, у авлију. Тамо се игра њена кћи. Обилави кокошке и гледа како су већ полегале, Она појури на дете, стиште га у наручје и горко зајеца!

Дете се поплаши, јер поврх свега осети, како му по образу теку вреле мајчине суве.

И онда пита престрављено: — Добра моја нано, шта ти јег А она као да се обевуми одговара: — У зао час

те је мајка родила. И ти ћеш дочекати оно исто, што је дочекала твоја баба и што је дочекала твоја несретна мати.

Шкрипнуше врата на авлији. Окрете се онамом не види никога, То је изашао црквењак, Одведе дете у спаваћу собу пи рече му, да се не миче оданде. Одмах ће мати доћи!

Ва тим појури у попову собу. А он грешник запалио лампу, вавалио се у наслоњачу и чита. По лицу му се провуо задовољан осмех.

Боже, кад овако могу глешници, ко ли ће да их позна. Одгурну обема рукама зрак, као да је хтела да отера мајку своју од себе, па она пита неким неприродним гласом: — Хеј црни Симо, зар тако!

Он се трже и погледа је некако престрављено. Шта, јег

— Све сам чула, рече му скоро шапатом.

Он мисли да је она начула нешто у селу, види је сву промењену, и хтеде већ сад да је теши.