Жена

ЖЕНА 69

Нако смо се удавале: Мајка, мати и јаг

Од детинства сам слушала, да су жене у нашој породици биле сретне у браку. И то почињући од 1680. или 1682. године. А томе је, по веровању у нашој породици, узрок један мали крст, који „је био изрезан од дрвета часнога крста, на коме је био разапет Исув Христов.

Више сам пута гледала тај крст п имала га у

рукама. Био је мали, као онџ најмањи глатни крстићи,

што га и данас носе многе девојке и жене на грудима. Само је био још тањи. Тако танак, као лист хартије од пергамента. Кроз тај крст беше провучена струна, која је долавила око врата. Моја је мати чувала тај крстић у кутијици од лпма. Ја дуго нисам ништа внала о том кретићу. Матп мп га је показала тек када бејах одрасла девојка. Онда мп је саоштила п тајну, где га чува, јер га је држала на врло скривеном месту.

У оно доба дознала сам и псторпју тог крста, онако како је та псторија прелавила кроз 200 година од матера на ћери. Наша се породица преселила из Старе Србије ва време велпке сеобе, под патријархом Чарнојевићем, дакле 1690. Предак нам је био Стаменко, свештеник у Ђаковици.

Наши су стари тамо много страдали од зулума. Осам до десет година пред сеобу догодило се, да су неки Турци у Ђаковици напали усред дана једног старог калуђера, којп је долавпо из Јерусалима и стпгао већ на праг попа Стаменка, Тамо га задржаше.

Поп Стаменко у онај мах није био код куће, али је тамо била наша прамајка Видосава. Кад поче да тече свађа, прамајка дотрча на провор и спави на вратима зло. Одмах појури на капиџик. Впде седог калуђера, поклекла од пушчаних рана, и виде Турке како већ исукују јатагане. Моја прамајка препречи вулумћарима пут.

— Натраг, попадијо!

— Натраг ви! подвикну она. Ово је попов гост. Можете ме исећи, алп не могу дозволити да кољете човека на мом прагу.