Жена

112. РК РРА

Не2!.. Страшно сам ти се промијенио.., јако остарио... (Показује јој своју косу.) Видиш ли7.. Сва ми је глава побијелила од црних јада. и затим, много и много сам плакао!., За чудо ми је, како од тога нијесам и ослијепио !7.. Па и сами мој глас је као у каквога старца... О! мила моја. слатка моја женице! упознај ме бар по овим мојим њежним ријечима!.. Сјети се! Ко сам јаг.. но! но!. подсјети се... (Помогне јој.) Драгу-т...

Она, (равнодушно.) — Драгу-т.. (Заустави се.)

Он, (довршавајући име.) — Драгутин... Драгутин...

Она. — Драгутин... (Да му не би заборавила име, изговара га врло брзо, као неко, који силом хоће да нешто упамти.) Драгутин... Драгутин... Драгутин.. (Затим, дохвативши се руком за главу.) Ааах!... Ах!..

Он. — Шта ти је! Љубице... но... Љубице...

Она (жалећи се.) — Ааах!..

Он. — Љубице! Али реци ми.., шта ти је!2

Она. —""Оово!.. ај! ај! ај!... ју! ју!.. јаооо!.. (Спусти тлаву у своје шаке.)

Он (на страну.) — Ако се је пробудила да само страда, онда ми никакве фајде од тога нема! (Њој; гласно.) Боли ли те штогод 2

Она. — Ахј!..

Он, =— Гдје те боли 2.. Шта желиш 2.. Подигни малко главу.. Ваљда, то није ништа... Проћи ће. (Пауза.) Дал ти је лакше 7... Бол је одујмио, је ли

Она (исправивши главу.) — Јесте.

Он, — Ништа више не осјећаш 2

Она. Не. (Стала је да гледа уплашено свуда око себе.)

Он. — Шта то гледаш> је ли, Љубице, шта гледаш.

Она (пробудилши се као из каквог сна, нађе своје ријечи, своје мисли.) — Али ова соба.. Ах!.. зашто сам овдје 2... Због чега сам у болници 2.. _

Он. — Не дао Бог! ти нијеси у болници.. Ти си код тебе... у твојој кући...

Она. — Сачувај, Боже!.. Не... ја нијесам овдје у својој

кући... ја сам у болници... Хтјела бих да изађем одавлен.. Овдје је и сувише тужно... -

Он. — На жалост!.. соба, у којој си се успавала, умртвила — није била тако тужна... твоје разбуђење је овдје плачно и сијетно.