Жена

КА 148

Она (избечивши се уплашено у Њ.) — Али, ко сте ви 2

Он, — Не бој се од мене... Зар ме ти не познајеш 2..

Она. — Не... никако...

Он, — Погледај ме,. Љубице...

Она. — Не... ја вас не познајем...

Он. — Али... загледај ме још боље...

Она (пошто га је подуже посматрала и најпошље упознала, — скрену свој поглед и готово немарно настави:)

Зашто се около мене све тако измијенило >... Шта је то... Шта то значи 7.. (Сва забринута.) Да ли ја сањам..2

Он. — Не, Љубице... ти не сањаш.. О! послушај ме.. немој тако махати твојим јадним рукама. Слушај. Казаћу ти... објаснићу ти све.. Ти то не можеш разумјети.. не разумијеш никако... Синоћ си се пробудила... из једног дугог и дубоког сна...

Она. — Из дугога сна 7..

Он, — Јесте, из дугог сна, који се ничим није могао савладати... који је забунио све научењаке... све лијечнике.. све оне, који те ма и једном видјеше.. који те лијечише..

Она. — Мене лијечише..

Он, — Једнога дана... Било је то једне Недјеље.. ти си се враћала била из цркве.. Два човјека се потукоше на улици... један од ове двојице, рањен у прса једним убодом ножа, — љосну о земљу сав у крви... ти си се препавула... Пошто си једва кући дошла, спопали су те силни грчеви... твоји су се живци били јако раздражили.. метнусмо те на постељу... ТИ на њој слатко заспа.. и то је тако трајало пуних шест и нешто више година!

Она. — Шест година! али, онда... за све то вријеме ја сам се морала промијенити... као и ти.. више него ти... баш бих хтјела да се видим...

Он. — Не... ни најмање се нијеси промијенила... Ко ти то каже 7... Она. — јесам, јесам.. Хоћу да се видим часком.. Ти

нећеш да ми кажеш истину.. Њу ће ми сад неко други рећи... (Показује му огледалце на зиду.) ј

Он. — Али слушај, Љубице..

Она. — Дај, да се у њему огледам... (Очајнички пружа руке.) |

Он (покоривши се и откачивши огледалце са јексера.) Ти си за ме још увијек лијепа... Вазда ћеш ти красна бити за мене...