Жена

144 ЕРЕ

Она (огледајући се тужно у огледалцету, које јој Он пружи) — 0О!.. јесам ли ја то.. Није то могуће... Ја... Боже! да ли сам то ја7... је ли ово мало јадно омршавјело лице моје2.. Ју! каква сам... прави мртвац... ах!... (Плаче.)

Он. — Ти плачеш»2

Она. — Ох! и сувише је жалосно. видјети ме такву!... Баш нијесам требала да се разбудим...

Он. — Шта» Ти то сад већ сажаљеваш!7..

Она, = Тешко ми је... трпим!.. Била сам скоро мртва...

Боже, зашто нијесам то била сасвијем!2.. Камо моје среће, да више нијесам жива... да сам још онда умрла!

Он, (тужно.) — Сјем о самој себи... ти ни на ког другог и не мислиш!.. А ја!7..

Она, (гледа га за неко вријеме, па, одједаред) — А моја дјеца2., А2 Гдје су моја дјеца7.. Хоћу да их видим... А ја још говорах о себи... само о себи!... Моја дјеца... гдје су... да их пољубим!2., Зашто нијесу овдје — покрај мене7... Али, иди, иди, ти си добро учинио што си их удалио... Слатки моји малишани, свакако би се још тада уплашили!... Пођи сада те ми их доведи час прије...

Он, (ужаснувши се, сав помодри, па, пошље малог ћутања.) — Дјеца..

Она. — Гдје су2

Он. — Казаћу ти...

Она. — Гдје су дјеца2.. Има ли неког поред њих, да их барем надзирава>2.. Он. — Али... (очајно обилазећи истину) нијесу то више

дјеца... Они су порасли... Сад су скоро бркати младићи.. Помисли само, за седам су година старији...

Она, (смјешећи се лако.) — Истина... Богобој, дакле има...

Он, (цридржавајући се за наслоњачу.) — Двадесет и једну годину...

дна. — КА Милош..

Она —= КЦеветпасст.:

дна. — Истина је.. Али рада бих била да их видим.. сва горим од жеље да их притиснем на моје слабачке материнске груди.. да их ижљубим...

Он, (као да тражи ријечи. Грло му се стегло од јецања, која је једва могао да задржи.) — Слушај ме. За све вријеме док си ти спавала, ЖИВОТ. је текао... Богобој је сада... војник... далеко, у другој вароши... биће скоро про-

оваа. ап пао а ава а а. пик