Жена

- 4 Ба ен 147

Он (не одговарајући јој на питање). — Овдје је досадно и жалосно... али, ти ћеш видјети, имаћемо једну велику и лијепу кућу, као још некада... ја ћу работати... видјећеш... ја имам још довољно снаге.. и храбрости... Ох! тога ми треба!,. кад би знала само... ох! да, имам и сувише храбрости... (Након мале паузе.) Али, заборавио сам... вријеме је већ да узмеш онај твој поткријепљавајући прашак од меса...

Она. — Нијесам гладна... осушило ми се грло... Хтјела бих... ни сама не знам... нешто, што би ме могло расхладити... Жељела бих мало воћа... (размишљајући) мало... мало грожђа, да, тиме бих се задовољила...

Он. — Не брини: с мјеста ће ти се испунити жеља... (Пође на лијева врата и зове слушкињу.) Пст!.. Зорка! (Пошто се ова указала, — тихим гласом настави.) Послушајте ме... притрчите часком потражити мало грожђа...

Служавка (са прага врата) — Грожђа у ово доба 2!..

Он. — Јесте, има га тамо, у оној великој и широкој улици... преко пута од Опћине.. Ја сам то видјео.

Служа-ка. — Врло је могуће... Али господин зна унапријед шта то кошта...

дн. — Пођите... одмах...

Служавка (сурово.) О! Боже, сачувај! Ја вам тамо не идем више без новаца!!... >

Он. — Али, рећи ћете, да ћу сјутра..

Служавка. — Хвала вам! хвала!.. Ми им и тако већ доста за друге ствари дугујемо... Сви ме тамо попреко гледају, исто, као да сам им изјела објед или вечеру... Не, тамо не идем..

дн. — Лакше говорите... Ола (чувши шапутање.) — Шта је то тамо г Он. — Није ништа... (Слушкињи.) Добро је... ја идем..

(Својој жени.) Причекај ме, драга моја... добићеш твоје грожђе. донијећу ти га одмах... (Изађе живо кроз лијева врата.) ПОЈАВА ДРУГА. Она, Служавка. Служавка (гледајући за Њим, на страну.) — Бога ми, он је луд!.. Изашао је у варош без клобука.. (Гласно Жени.). Дакле, ви се сада боље осјећате2