Жена

ВЕНА 195

Храст се црни, сав се огарио, Погурен је, тешко остарио, Остарио, ко они брегови; Тукли су га ветар и снегови, Тукле су га муње и громови, Тукло време и тукли векови; Лишће суво и грање му суво, Препукоо је, трулеж га продув'о. Он би био, могло би се касти, Страшан сведок големе пропасти, Да крај њега није друга слика: Из грмена никла му шибљика, Па је лахор враголасто ниха, Горска роса мази и умива,

Те изгледа 100 кад чедо мало, Крај мртве се мајке заиграло.

Лети гавран, лако крилгма ману На храст слети, на најтању грану. Храст зајеча: Убила те тама, Твоје крило, грање ми салама, Нисам више, што сам некад био, Старо прође, јер сам остарио... О мене се отирали вуци,

По мени се пузали хајдуци,

Да се крију, ил' да Турке бију. Тад гаврани нису ми сметали, Кад су на ме јатом налетали,

У мом хладу кад су се сладили, На мом грању зборове градили, На мом грању одмарали крило

И причали што је негда било. Сад мрав кунем, кад по мени шета, Рођено ми моје лишће смета.

Гавран летну на оближњу грану — Има срца чак и у гаврану Храсту вели: Та не бој се, брале, И сикире тешко храст стровале, Нас смо двоје соја челичнога,

Нас смо двоје става каменога,