Жена

229 "ЕН А

— А зашто баш с вами2 Ваљда желите, да вам се ја извиним.

— Боже сачувај! Знате ви, да мени то не треба. Било па прошло.

Кад су дошли до раскршћа она не иде где [0] је кућа и где води и његов пут, него окрете натраг • према шеталишту. Али се окреће тако, да он јасно види, да се осврће, хоће ли и он за њом.

— Смем ли и ја2 пита је.

— Па наравно. Тако је пријатно. Да се мало разговарамо.

На њему се видело, да се топи.

Ишли су неко време ћутећи, а кад су стигли на шеталиште, каже му: — Ако сте у истини тако добри, као што се хвалите, онда вероватно не тражите, да вам се извињавам што сам се пре десетак дана онако понашала.

— Не не! Има дана, кад је свакоме нешто тешко, па онда извуче и онај, који није крив. Само је мене оно болело.

— Па онда ће, по том вашем начелу кад се ожените, често страдавати ваша жена ни крива ни дужна, кад вами буде ма шта тешко.

Он је погледа испитујући. Мени је ретко кад што тешко. ја нисам пргав.

— Мислите да сам ја пргава, те сам вас онда из пргавости напала ни крива ни дужна 2

— Кажем вам бива то. Било па прошло. Било ми је тешко, кад морам обилазити кућу вашу. Овде је гадан свет. Можда вам је говорио ко што против мене 2

— Не, није! Него било па прошло, као што сте мало час рекли.

Били су у близини клупе. На целом шеталишту нигде никог. Прође тек по који шегрт, који носи у то доба за време ручка рачун рђавим платишама, јер иначе увек кажу: — Сад господин није код куће.

— Ако се не журите каже му, да седнемо мало, да се просунчамо, и да вам испричам једну причу.

Он нагло седе, на леву страну клупе. А она му каже: дакле уместо одговора — дело.