Жена

ВЕНА 369

умро, наследио га је Мехмед и он је с Мехмедом у дослуху. Мехмед шаље Гвозденовићу Ибрахим беја. Ибрахим беј стиже баш на св. Тому, кад је Гвозденовић славио крсну славу. Гвозденовић тога непознатог госта не уведе у трапезарију, него у засебну собу. И сад описује писац ову класичну сцену:

„Истом кад су се разишли гости, могао је Гвозденовић да посвети неколико часова своме сакривеном госту, Ибрахим-бегу. Кад се упутио к њему и кад се договарао са госпођом Круном о ономе што за њ треба спремити, за јело и за ноћиште, госпођа Круна не хте сакрити да јој није повољан тај гост, ни начин на који је он примљен.

— Ти као да се стидиш тога госта, Витомире, рече она. Ако га се стидиш, за што га примаш Могао си га увести међу друге госте да га виде, па и он њих да види. Или се стидиш њега, или се, пред њим стидиш ових других гостију, па не смеш да му их покажеш 2 ја то не разумем.

—- Ти то не разумеш и не можеш ки разумети, Круно. Ти нареди што ја од тебе тражим, па се за друго не брини.

— Ти ми нешто много бараташ с Турцима. А ти знаш, како било да било, ја за Турке не марим.

— Па они су нам већ господари, рече Гвозденовић. Док склопи очи стари деспот, а то може бити сваки час, ето их као што су били пређе. То се не да избећи.

Госпођа Круна се само стаде крстити.

— Саклони, Боже! Да будем жељна звона и службе Божје као деспотова кћи, царица Мара; саклони, Боже, по сто пута! Да ми се турске хоџе деру по џамијама место звона и да се морам стидети своје вере, саклони, Боже, по сто пута!

— Круно, Круно, мрмљаше Гвозденовић, очевидно незадовољан, и жураше се сакривеном госту. Круна оде да нареди што је требало за вечеру и за ноћиште.

Спаљивање криваца по историјским изворима описује писац овако:

„Неколико недеља пре панађура код манастира Св. Николе у Белој Цркви Драгош је ишао својим приватним пословима у Ниш. Ту су га запрепастиле две ствари. Сажизање жива човека на огњу и пролазак српских помоћних

трупа за Цариград.