Жена

"204 ЖЕНА

А он се већ помало развикао: не на ту страну, | јер добро знаш, да то није случај код мене. Ја да сам | волео којекакве етере, ја бих постао апотекар, а не би | садио руже. Ал теби не треба цвет, ти волиш светло 4 камење. | — Носе и друге то, каже она. Цвећа је око нас |

и сувише. Ако ти треба излог за твоје цвеће, направи | га од стаклета са обе стране врата. А не тражи од | жене, да ти будем жив излоги трчим улицом с твојим 4 цвећем. Да сам се удала за свињарског трговца, зар | би он могао тражити, да носим његове кобасице о | врату, а свињски реп за шеширом. ј

— Простакушо! узвикну он. И онда је дошла реч по реч, (тих су се речи доцније обоје стидели) | па му је онда она изјавила, да с њим не може издр- | сжати даље и иде родитељима. А он је отворио врата | и са подсмејом довикнуо: Врати се онда, када те бу- | „дем ја звао! О

Паступило је оно, што у сличним случајевима о бично наступа. Умешао се свет: њени и његови. Док жена и муж лепо живе, нико паметан не говори њему против ње, нити њој против њега. А кад се разиђу, онда чак и многи паметни носе по коју цепаницу на туђу ватру, да пламен буде већи. Онај злуради свет превртао је фарисејски очима и говорио као са неким. сажалењем: Наравно, силна је штета, да се тако че стити људи не сложе. Али је брак као стакло, кад се једаред разбије, никад више оно што је било. То се не може ни крпити ни слепљивати. Боље им је да се убију, но да се поново натежу.

Ово се чуло највише првих дана разлаза. Зато се | журила она да крене разводну парницу противу њега, а то је навело и њега да тог дана уради исто.

„После неколико недеља њој је позлило, звала је | доктора, а кад га је питала шта јој је, он јој је са | насмејаним лицем шануо нешто на уво. После је то „шануо на уво и њему. Онога вечера осећаху и они она да чело њихове постеље не стоји сотона мржње, него анђео мира. То је била ружичаста слика онога „детета, које се тек појављиваше.