Жена

ЖЕНА 205

„Свет“ је брзо дознао и ту новост, али је остао стари. Са њим и са њоме било је друкчије. Почеше хладније мислити. Када они биваше на само, (не баш сасвим на само, јер детиња сенка беше с њом и озараваше је) она је сад већ признавала, да у оном несретном разлазу има и њене кривице. Ако је хтела да одржи оно, што је освојила, лепо. Али је претеривала у лицкању. Сад јој је већ помало свањивало, да се није требала забаталити пред мужом, али га није требала задобијати ни лицкањем, него душом.

А и муж се хладио.

Један његов пријатељ који беше мало старији од њега, казао му је кад је била реч о њему и његовој жени: Наше очи не ваљају. Када гледамо из даље, пре брака, ми у тој даљини не гледамо рапавости. Али не видимо увек правилно ни у браку. Сувише је близу. А метни свој прст пред очи, он ће ти изгледати и крив и црн и ако није ни крив ни црн. Покушај само, па ћеш се уверити. Па јеси ли ти мислио о томе, да ниси често и своју жену видио сувише

__црну и сувише криву.

Парница је текла, па и ако су. се он и она знатно расхладили, била је срамота и њега и њу отпочети што у помирљивом правцу. И адвокати нису много: наваљивали. Њезин адвокат био јој је рођак, већ старији човек и он је рекао своме млађем колеги, његовом адвокату ово: — Слушајте млађи пријатељу. Ово двоје да измиримо, јер међу њима нема онога што би стварно спречавало њихов заједнички живот.

— И ја то мислим и учинићу са своје стране све, рече му млади друг.

— Само да не пренаглимо. Они се сада куну, да не могу заједну. Ако их данас наговарамо, па не пристану онда ће их доцније, кад се расхладе, бити стидно да попусте. Да их оставимо још мало, нека се

издувају. И оставише их. Бракоразводна парница почиње са покушајима — измирења. Свештеник, који их је

венчао, дужан је да призове к себи брачни пар који хоће да се разведе, и да им метне на срце да се