Жена

206 | ЖЕНА

а ет АВА УН 7 09 УЗ НИИИАО

измире. Тек кад ни он, ни прота, па ни конзисторија не могу да измире згвађене, онда им суде.

Када су Љубица и њен супруг ишли пароху на измирење, и она и он поведоше собом свога адвоката. Није баш ред, али су они тако удесили са парохом. Обоје беху нерасположеви и оборене главе. Очекивали су да ће им адвокати топло саветовати да се измире. али они ни речи. Завађени су знали да је дужност парохова наговарати их на измиру, али се и у том прилично преварише. Парох је учинио само онолико, колико је морао и био толико уздржљив, као да за сваку своју реч мора платити дукат.

— Зашто хоћете да се разведете питао је мужа. А он шта зна одговорити него оно што пише у тужби. Рече: Неодољиво је мрзим.

Кад је парох питао њу она прошапута: то истд.

Тада их је позвао парох да се помире, али је њима изгледало, као од беде. Они ћуте. “

— Не желите ли> пита.

— Не: рече он.

— Хвала ни ја! рече она.

(Он им се поклони. То је значило: Свршено.

И он и она беху изненађени, како је то све ишло хладно, званично. Они су очекивали друкчије. Он испод ока погледа њу, она њега. Она нити је нацифрана, нити намирисана. Попова соба није ни најмање заударала на апотеку. А он изгледа миран, питом, као његово цвеће.

Обоје су заузети својим мислима а сад чују, где свештеник каже адвокатима: Изволте мало остати! Њу и њега као да и не задржава, ал они нису сами. дошли, не мисле сами ни ићи. | — Његов адвокат рече свештенику: Извините !

Верујем да су вами оваки случајеви најтежи.

— Служба је служба! каже свештеник,

— Радује се и ужива само суседство.

Онај старији, каже: Видите пречасни, имао сам пуно бракоразводних парница. Они плачу и кажу не могу, а ми адвокати измислимо да је неодољива мржња. " Где је неверство и друго разумем, али кад ми морамо