Жена

212 ЖЕНА

ћилимовима, вијугале су се уздуж и попреко разне фигуре од цвећа. Ни најумнији баштован није могао вештије удесити. А све је било бујно и штрецало од свежине.

Као двориште и кућа је била изван обичаја друкчије сазидана него остале куће. Нека се тајанственост . ширила из сваког њеног буџака, особито из ходника,

| кога је полутама и сред дана покривала. |

Полагано, па смо напипали врата од собе. Али пр него што» смо их отворити могли, неко нас је преухитрио. Врачара сама их је отворила, пустивши нас унутра.

— Седите, моји, знам да сте се заморили од пута, "рече пријатним женским гласом.

Селисмо као на заповест обојица. Перо иза мојих леђа а ја тик уз Сиду.

Могло јој је бити око шездесет година. Пуна и једра али сасвим оседела. 1

Цело њено држање било је у сваком погледу одмерено. Видело се да је једну и исту улогу много пута одиграла. – | | — Па која вас је несрећа амо дотерала, запитала нас је тихор | | |

Нисам знао, шта ћу на то, да јој брзо одговорим | а и Перо се нешто збунио. |

у Чато се валда она и усудила, да даље прича.

— Зацело ратна радозналост. | —- Скоро да у томе имате право, сабравши своје расејане мисли одвратио сам јој напослетку. – — Добро. Можете ли ми дати што од ваших ствари __— Ево марамице.

Као кобац свој плен узела је што је брже могла. Затим је из друге собе донела једно велико сито. Као коцке на дасци од шаха и његово цело поље је било на једнаке делиће размерено. А жице као да су однајфиније свиле биле. | и о

Узела га је на крило, држећи обе руке у њему. Уједанпут сам опазио. да су јој руке пуне боба биле и то најразличнијег и белог и црног и жутог и шареног и у свим бојама. А крупан је био као лешник сам.