Жена

330 - ЖЕНА

стране опраштам свима, јер знам, да је патња ова со вољом од горе. На мени мора, да се изврши неправда · од људи. Али зато ме никад неће напустити отац наш | са неба. ј

Мало застаде, па рече: — Па управо, шта хоће | са мном. Да ме приморају, да пуцам на свога ближњега. Веле, да је то у славу краља и домовине. И изнашају сто и сто закона, по којима имају права да ме стрељају. На што све тог Нека ме метну на паклене муке, опет ћу остати веран богу своме. Нећу да имам друге "жеље осим заповести његове, да оставим живот земаљски и ташту сујету, па да похитам, где се вечито анђелсле песме поје. Амин!

Преврну црним као тер очима а лице му поцрвени као румен у зори. Сигурно је веровао у сваку реч, што је изговорио.

Мени срце да пукне од туге, а стража цела као да се скаменила, Нико, ама нико се није усудио, да се ма само макне. Све је у тај мах било занесено. И да је свезани само речцу рекао, био би сигурно пуштен. Толико је срце у војника омекшало.

Мало, по мало па дођоше к себи. Један од бана је и нехотице попустио ланце на рукама нашег назарена.. Скоро да нико није ни приметио, кад је то учивио.

— А како ти је име, запитао сам вернога. |

— Миле Наранџић, шапнуо је тихо. И без пи-– тања настави: Госп. лечниче! Вама је бар познато, шта је тело човечје. Јелте трошније од земље испод ногу | наших. Само љуска, без икакве вредности. Зашто, да | кукамо за њим. Нека враг што пре дође по њега. | Ја се одричем меса свога, а све у име душе своје.

— Лепо ли збориш, Миле, али је у свету све | друкчије. Природа наша не трпи мртво месо. Ето куда- | год погледаш све буја од живота. Чак и ледено ка- | мење има своје жиле. А ти би да се жив сахраниш! | |

— Ништа не чини. У дубини срца мога ја осећам са. свим друкчије. Оно је најсигурнији путевођа | мојих жеља. Све друго около мене је пуста обмана, |

—- Али тако строго не мисле сви назарени. Бар онњ из мојих крајева.