Жена

342 ЖЕНА

када већ сви родитељи обично желе, да им деца буду боља од њих. Али није довољно само то желети, него се то мора дугим и тешким радом, васпитањем постићи. Има још нешто против чега родитељи обично греше. Наиме, родитељи већином мисле, да децу васпитају за себе, за своју личну корист. Ово је мањевише сталан случај код ратара, раденика и сиромашнијег света, где деца већ од малена помажу родитељима при раду, а родитељи опет мисле да васпитају себи само што боље помоћнике и заменике. То је међутим врло погрешно мишљење; то не би смело бити. Јер свако дете чим се роди, оно је створ за себе; оно има свој засебан живот и свој засебан циљ живота. Оно у прво време тражи од родитеља и друштва, да га одрже, отхране и васпитају, али без себичних, личних интереса, него у интересу њега са· мога, једино за самога себе. Дете међутим има дужности према својим родитељима из захвалности, али им није дужно животом и целом судбином својом. Деца треба и морају према своме стању и способностима да се брину за одржање целине, да помогну у домазлуку а у случају потребе и нужде и да зарађују. Но то још не значи, да их родитељи могу сматрати за своју личну имовину, са којом они као са каквим предметом по вољи и без одговорности могу и смеју располагати и поступати. Одношај родитеља и деце јесте тај, да су родитељи од природе одређени да одрже дете, да га упуте у живот и да му даду по родично васпитање; а деца опет морају због тога да су захвална родитељима, да их поштују и да им све то врате. · – с „После родитеља најјачи васпитни утицај има школа. Она нема само тај задатак, да нам да најпотребније знање за живот, него она мора дати и опаште васпитање и друштвено васпитање, а често пута ако родитељи не одговарају своме позиву и својим дужностима, школа мора да допуни и накнади и породично васпитање. Стога је и положај учитеља и наставника тако тежак, јер они уз стручно образовање морају дати деци и душевно образовање, морају да