Жена

:896 ЖЕНА

већ хватала ноћ. Кад је ступио у ћелију, био је сломљен. Глава му је скоро сасвим пала на груди, а мртвачко бледило што се просуло по лицу његову, упадаше јасно у очи и при оној слабој светлости лампе. Није ми назвао ни бога, него се управо срушио на столицу и од времена на време отимаху се из груди његових несређени звуци.

Када се мало смирио, кажем му: — јелте Бабо2! Како ли вам је писала госпођа Смиља2! Горе главу. Та ово још није крај. Ово је само први суд...

— Дакле сте већ све чули, пита ме гробним тласом.

— Нисам чуо ништа, и од кога ћу чути. Ал ВИДИМ.

Тек мало доцније престао је јечати, а тада је из·било_из њега огорчење свом снагом: дакле свршили су самном! А знате ли на основу чега» На основу чистог формалног суђења. На основу параграфа. А параграф је мртво слово, у њему нема крви, нема срца, нема душе. Параграф заудара на мастило којим је писан. А у канцеларијском мастилу има црнила и жучи. Параграф је данас славно победио. Нису узели у обзир ни мој частан предживот, ни моју жену, ни моју децу, ни да мој најстарији син, моја крв, одбија талијанску навалу са границе. Нису узели у обзир да ни то, да нисам оштетио државу ни са пребијеном потуром, јер је моја Смиља надокнадила сву штету. Све је то остало у прашини, а победио је хладан параграф — проневерио сам јаван новац, па ме треба казнити.

Кад се мало одморио, настави: Мислио сам да се браним, да будем опширнији. Председник је био тако оштар и строг, да сам и оно мало, што сам морао казати, муцао као ђаче, које не зна лекцију. Па да сте видили државног тужиоца. Док је он говорио мислио сам, да суду неће престати друго, него да ме осуди на вешала.

Почео је с тим, како се на границама наше отаџбине пуши крв домољубивих грађана. А док се они боре и крваве, и док све што је честито мушко и