Жена

ЖЕНА 395»

Код мене није могло бити — ништа. Моја је свота била мања од оних других. Ја сам молио, плакао, доказивао да имам од куд попунити мањак, молио сам 24 сата времена, био спреман да одмах дадем гаранцију Смиље и једног мог пријатеља. Нису примили ништа. Узели су ми кључеве и отишли право у државно одветништво.

Ја сам отрчао кући, и поверио све Смиљи. Можете мислити како је било сиротици, и жена није

дошла честито ни себи... Деца су опазила на нНами неку страхоту и узбунила се, а у том тренутку, долазили су већ да ме затворе... Допраћен сам овамо да

ми не суди онај суд, који ме познаје...

И опет се заценио од плаћа и сад се још дуже времена није смирио. Онда продужи: Молим вас немојте ме тешити ни умиривати ме. Ја сам крив.

Ето шта је баба причао о своме злу. Жена му је

често писала и храбрила га. Он није никако хтео да ту долази. Кад га је први пут у овој кући посетила, није умео да јој каже ни речи и срушио се, то се догодило у управитељевој писарни. Она је морала да иде и остави га у таквом стању, па се после поболела. Удесили су, да га на оном месту не виђа више, него да се само дописују. и Сад му је на догледу расправа. Писао му је већ. и његов пријатељ, бранилац. Колико сам знао, тешио сам га и ја. Стално је зебао и стрепио, а тек дан уочи расправе мало се расположио. Те ноћи је мирно спавао, а кад је полазио на расправу рече ми: Ви нешто нисте данас расположени. А ја сам видите охрабрен. Не може бити да, суд не узме у рачун мој цео досадањи живот и моју породицу. Штету смо накнадили сву.

— Јутрос сам се решио да се браним као лав.. Казаћу све. Ако су судије људи морају ме разумети. Наравно највише се уздам у мога пријатеља.

. Кад га позваше, отишао је прилично издигнуте: главе. Мене је обузео немир, који је целог дана рас-

тао. Одвели су га на суд ујутру, вратише га кад се: