Жена

594 | ЖЕНА

сушила. Малишани се нису добро осећали поред тужне мајке, већ су са једном рођаком мојом шетали и играли ван куће. Мој рођак је употребио ту прилику, да оде са мојим мужем у Фрушку Гору, да походи још неке наше рођаке. Нису дуго код нас били, одоше на море. Њу је вукло баш онамо, где је последње лето провела са својом непрежаљеном кћери. То наше упознавање није било потпуно. Душеван расположај нам није могао да пробије ону плочу, те да јој могах у душу завирити. Познадох само интелигентну жену, несретну због губитка кћери, и још њежну матер и доброг друга своме мужу. Али смо се од тог доба и нас две дописивале. Уживала сам у тој дописци. Свако њено писмо било је пуно духа, дубоких мисли, њежних осећаја и бистрог погледа на живот. Једном приликом ми је њен муж с поносом казао: Свако писмо моје жене можеш употребити као подлистак у твоме листу, | јер о чему год пише, пише заносно, пише као да кичицом црта. Све ти је живо пред очима и ти уживаш као у делу једног уметника. И није претерао; заиста је тако било.

Прошле су године. Једног лета путовала сам са мужем у даљину. Пут нас нанесе и на границу оне државе, где су живели моји рођаци. На путу се решимо, да учинимо и један скок к њима, то ће их зацело обрадовати. Брзојависмо им наш долазак. Стигли смо онамо у поноћ. Дочекао нас је мој рођак, и одвео кући. Путем је причао, како су се сви нашем доласку обрадовали. Његова жена много ме спомиње и једва чека писма моја, а деца још нису заборавила како их је тетка мазила, кад су код ње били и кад. су чули да долазим, нису хтели у постељу. И они нас очекују. Заиста, сви су нас својски примили. Деца су још те ноћи хтела да нам покажу ждребе, теле, вашку и мачку и причали нам све њине особине. једва их је мати умирила да их не буде и да има за то времена и сутра, јер нећемо тетку пустити, да нам брзо оде. То неколико дана, што смо тамо пробавили, јако смо · се зближили. Никад човека не можеш боље да упознаш, него на његовом рођеном огњишту у свакидаш-