Жена

28 ПР НА А окови

Тада се реших, да још једном покушам да телефонирам. Дошавши до телефона, чујем да неко жестоко ЗВОНИ. '

Скидох шкољку за и и почех говорити.

— Хало — хало.

— Ко говори2 чух звонак женски глас.

Сасвим бесвесно рекох своје име. |

· — Штаг! — Кор! — чуо сам изненађено и готово нервозно питање.

Рекох поново своје име.

— То је немогућно! — чуо се тим женски глас.

Тај одговор ме је, донекле, збунио, али за то ипак одлучно понових и нагласих своје име.

— Опростите, господине — одјекиваше из слушалице, — ако је шала, онда је доста неозбиљна. ја случајно врло добро познајем господина, који се тако зове. Он је лечник... и...

__ — Ама јесте. То сам баш ја лично. И нема ни-

ког више ко се тако зове — одговорих ја до крајности изненађен и радознао, с ким говорим. У том зачух само А — Ах Боже!

То је немогућно !-

Наста кратка пауза.

ја сам у недоумици држао слушалицу у руци, не знајући да ли да и даље говорим или да прекинем „везу. Најпосле почех поново дозивати непознату ми познаницу.

Она се одазва, али јој је глас био узбун и пригушен.

На поновно питање и молбу, да ми рече — ко 6, одазва се готово нечујно:

— Маргита.

— Маргита2! — понових ја као у бунилу.

— Јесте. Маргита... шапутао је телефон одајући уједно тихо јецање и грцање.

Стојао сам као укопан пред телефоном, задубен у мисли, које су ме за трен ока врнуле у прошлост, када смо ја и Маргита били два тела а једна душа.