Жена

Кад остадосмо сами, она ме тако нежно, тако топло погледа, да ми се и нехотице оте из груди: Маргита! Ала сам сретан што те опет видим!

Она само болно климаше главом и нежно ми стиште руку. Тај стисак руке рекао ми је све. Ја. осетих, да ме она воли и да ме није никад престала. волети. |

— Неваљалче један! протепа ми полугласно. Мислила сам, да си ме сасвил заборавио.

Дуго нисмо умели до речи доћи, него смо испрекидано, час питали, час одговарали једно-другом.

Била је лепша него што сам и замислити могао. Само су је две лаке боре на челу одавале, да је много. душевно патила. Споменуо сам јој и то.

На то ми она болно, смешећи се рече:

— Сећаш ли се оне песме, коју сам ти тако.

често певала: Племе су ми оне Азре Што умиру када љубе... | Не нађох речи, да јој одговорим, него оборих главу и збуњено покушавах, да напишем у шљунку_ корицом свога мача почетно слово њеног имена. — Покорих се вољи својих родитеља — говораше“ уздрхталим гласом — те се удадох у нади, да ћу у браку наћи оно што сам с тобом изгубила... Није могла довршити, јер је прекидоше деца, која зајапурена дотрчаше, да јој причају шта су видели. Млађа, златокоса девојчица се приљубила уз њу, а брат јој без устручавања седе до мене, те се поче играти мојим мачем. Маргита ·је покушавала, да пошље децу да се играју, али без. успеха. Мада је дечја васпитачица седела подаље, за другим столом, нисмо се могли разговарати, јер су нас деца, сваки час, прекидала и запиткивала.

Мала: ме је са неповерењем мерила — било јој је једва нешто више од 4 године — и сваки час је запиткивала матер — ко сам ја. ;

- Тешком муком уговорисмо, да се сутра дан састанемо, али без деце.