Жена

ЖЕНА 387

Но када стигосмо ми преостали на солунски фронт, где затекосмо многу нашу браћу добровољце из Америке, Добруџе и Русије, која су дошла путем око света, да ослободе своју нову домовину, одма смо сви у глас тражили, да нас изведу на положаје на непријатеља. Ту смо љуту борбу водили против непријатељских утврђених положаја, а нарочито на пустоме Кајмакчалану, где је била највећа наша битка у целоме овом рату и где је само наших јуначких гробова преко 35.000. Али силна наша жеља за домовином дала нам је неуморна крила и ми најзад скршисмо силу непријатељску и ослободисмо и нашу стару домовину, сву нашу осталу браћу и још и браћу Хрвате и Словенце и ујединисмо се свиу велику државу, у Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца. На Кајмакчалану смо погинулој браћи подигли красан споменик, лепу цркву од самих чахура из непријатељских топовских метака.

На Кајмакчалану сам и ја очи своје изгубио. Погоди ме непријатељско зрно са бомбом у руци и сагоре ми вид. Али ја, браћо и сестре, не жалим своје | очи, само кад је наша домовина опет слободна и велика. Ја знам, зашто сам се борио и очи изгубио. А када јуначки победисмо своје непријатеље и

покорисмо, ми се, браћо и сестре, нисмо њима светили, као што би они од нас заслужили према ономе, како су они чинили са нашим мајкама, љубама, сестрама и децом нејаком. Ми показасмо према њима своју велику словенску душу и даље великодушно хоћемо да поступамо према њима. Ми не тражимо од њих, да погазе веру своју и забаце језик свој, само нека буду верни нашој домовини и династији, па нека живе с нама у миру и љубави. |

Но они се ето буне и дижу против нас завере и штрајкове, па зато ми, браћо и сестре, морамо да будемо сложни и на опрезу, да силом одбијемо силу, па ће их онда проћи воља, да на нас и даље устају.

Највише вас молим, браћо и сестре, да љубите нашу ослобођену велику домовину и нашега краља