Жена

,

ЖЕНА ; 391

Бранко Ролер: Алегорија

Рана јесен. Пожутело, црвенкасто лишће просуло се по црној, влажној земљи, као свеже мрље скоро усирене, згрудване крви, која се полако испарава и леди. Ветрић пирне а оно се слабо зањиха и погледа горе у оне суве, голе гране, које се пружиле и скамениле у раној студени. |

Шума се одмара и ћути оном свечаном, нејасном тишином иза које остаје мрак и пустош. Гавран гракће и залепрша крилима а старица се прене и погледа горе: тама, тишина, нека празна шупљина, ништа, нигде живота...

Швабо!... проклети!...

Бескрајно, црно море несреће стоји пред њом и таласа се у одсеву облака. Око њених старачких ногу уплеле се суве шипке бршљана са по где којим пожутелим листом. Увијају се и заплећу, као нека црна слутња патње и туге. Дрхтавим, укоченим прстим купи суво, голо грање, да се њима огреје.

Она нема никог... два сина... два витка, поносита сокола, на глави шајкача... тако их је мајка гледала и смешила се бледим сувим уснама. Сећала се свега; некада пуна кућа, песме се оре, а она облачи свечано одело, села је и чека да зазвони; прекрстисе и пође, повела је и унуче за руку а снаја их весело испраћа и намешта белу чипку на малом врату свога јединчета. Моли се Богу за нашег бабу, да нам се врати н слушај стару мајку..... Ветар је шине и прободе са леве стране баш у ребро. Испусти суве гранчице = ухвати се руком за то место, навуче, стегне мараму око себе. Чврсто стиснувши зубима и полузаклопљеним очима гледала је даље: свега је нестало... Нема више звона да одјекну, покупио их Шваба и салио тешке топове, а бесна рика топова разнела је кућу, угашена огњишта... Мало невино унуче прободено,