Жена

592 ЖЕНА

_дрхти и грчи 'ножице у локви крви... снају везали, одвели а крв се још пуши... а синови, соколови где су2... Мајка их чека... да ли их чека2,.. сакупиће гране, да им мајка укочене руке огреје, да у руци опет заблиста мач, а на глави опет заблиста шајкача... Костури голих јесењих дрвећа полако одмичу и заостају иза ње. Накупила је већ читаву гомилу и само да их опаше, свеже и понесе. Вече се спустило а лишће пада, шушти, шапуће, као да јеца, као да се тужи... Старачка јој колена клецају и задрхте, навалила је бреме и проба само да га подигне... само да се подигне. Погледа око себе, има ли кога да јој поМогнер а... Обазре се, гледа.... тражи.... зове... Ветар фијукне, а она се заљуља и немоћно опружа... Са једном руком још чврсто држи бреме сувог грања а другу је испружила са укоченим, раширеним прстима, који се зарили у оно суво, црвенкасто, модро лишће, модро као свежа, усирена крв, која се полако испарава и пуши.... Спушта се тама, тиха, топла, свечана а из крви ниче шарено, миришљиво цвеће. Из далека румено свитање... Пред њом се шириле обасјане старе, плодне пољане, узоране, црне и црвенкасте њиве. На свакој гранчици, на свакој травчици блиста свежа роса —- и осећала је, како се ту негде, у близини, рађају. вечне силе из којих ће опет постати трава, грмље, живот... У дубини се просула златна светлост и попрскала искривудане линије далеких гора и поносите врхове модра, гола камена.... Опет те поносите, веселе српске горе !... Сунце продире кроз те уске пукотине између грања и склиза на мокре, бледе травчице, које га жељно упијају... Шума, замишљена и непомична, прелива се у јасно, светло, руменило.... Ситни се облаци развукли и нестали а блиста свуда сјај и плаветнило... Ваздухом пролети птичица и запева весело. Звона забрује дубоко, силно, свечано. Старачка душа јој се испуни мирисом тамјана и дрхтаве, суве усне полгко зшапћу молитву... Трубе зајече, проспе се руменило; прво црвено, после. плаво а затим бело... и'све се

њ