Жена

ЖЕНА 395

Незаборав никад ону патњу њину, Оне свете жртве, што дадоше роду. Толики гробови !... тол ка крв се проли, Све за нашу срећу и нашу слободу ! И твој бабо паде, и други још многи, ' У крвавом рату, у крвавом боју; Али сретни сада вечан санак снију, Јер су избавили домовину своју. Спасли су нас, кћери, од велике беде, Понижења многа и велке срамоте, Спасли су нас, кћери, вековнога ропства Спасли су нас, спасли, велике страхоте. (Иза мале паузе труба јаче затруби.)

Девојчица:

· Слушај, мајко, слушај! Све то јаче труби! А што значи, мајко, ова труба њинаг ·

Мати:

Јављају нам они, да се сад враћају,

· Као победници својим домовима. Слушај, кћери моја, и ако си мала, Још разумет не мож' ове часе свете, Али памти добро, чедо моје дргго, Упамти све добро, мило моје дете. (Загрливши је води полако к средини позорнице.)

Видиш ови људи, што ће туда проћи, Све су ти то борци за слободу нашу, И толке бојеве они храбро прошли

Испијајућ често горку, смртну чашу.

Сваки овај човек као див је какви, Храброст и врлина сваког од њих краси, Све су ти то Срби, најхрабрији борци И ти, кћери моја, — и ти Српкиња си! | (Пољуби је у чело.) "(Иза кулиса у даљини чује се јаче труба и поклици: живио“ краљ Петар, живио Александар, живила српска војска).