Жена

4 | ЖЕНА у | 399

Знам да већина од вас настоји и сада (та, у преписци сам с многима!) да код деце, упоредо с умом, развије и душу, морал, карактер, — али знам исто тако да вам за тај важнији део рада остаје врло мало времена (као и деци!) и да ће то све дотле бити док се не изврши потпуна реформа школе. Учините дакле то што пре те да свој прави значај добије ваш позив.

Ваш пПозив!...

Кад сретнем српског војника (не официра, него српског сељака — војника!) мене обузме неко свето осећање, слично мајчином осећању кад угледа своје првенче, слично молитви... Тако исто осећање, и још лепше и јаче, обузме ме кад угледам сеоског учитеља или учитељицу, односно кад мислим на њих. Изађе ми тада пред очи слика лепа, пуна топлине и мекоте, — слика Невиности и Спознања, Очекивања и Готовости, огромног непосејаног поља и Сејача чврсте енергичне руке, —: слика дечице и наставника. И сваки пут, кад блесне та слика, осећање ми се слије у молитву... Зашто баш у молитвуг Ево зашто. Што је у том осећању: љубав за децу и наставнике, љубав за Рад; радост због најдивније слике живота: Рада; очекивање резултата... (Ништа што је Сејач на слици тек дигао руку на рад, — машта је тако брза да му већ у сусрет иде!).. А та љубав је тако узвишена да се дате Богу, а та радост је тако јака да јој је значај свети, а то очекивање је тако дрхтаво да се прикрада молитви. М све се стога слива у нешто узвишено, бескрајно силно и лепо, у светињу, у молитву.

Тако, ето, осећање изазива ваш позив. Ваш узвишени, племенити позив пред којим су сви остали мали, незнатни, немоћни. · Да, немоћни — без вашег почетка. Ви дајете почетак свему. На темељу, кога ви постављате, гради се држава, човечанство, све. Од _ вас зависи какво ће то човечанство бити: каквом искром запалите његову душу и запарате мозак. Ви му _ дајете Живот или Смрт, — Рад или Нерад... И ви сте за мене главни радници, први људи. Ништа зато што.