Жена

400 · ЖЕНА

сте сада готово последњи. Ви сте зато ипак први и остаћете први. Прогледаће ускоро сви и осефишти ко сте и шта сте ви. Док не осете неће знати, јер оно што се душом и срцем не зна, — не зна се! Знати а не осетити, толико је исто колико и не знати. Кад осете, знаће и учиниће да будете први и на месту као што сте на делу.

А ви сте за мене одавно први.

Још онда кад је прва машта моје младости почела испредати снове о будућности мојој, још онда сам вас ставила на прво место. Србин учитељ (ал прави Србин, несаломљив карактер); вредан, добар; да воли мене (много да ме воли!) и децу и школу, — то беше мој идеал. Уз то: село, кућа мала ал зрачне светле собе, велика авлија и башта, пуно деце и ја међу њима. (јер Он би их учио у школи, а после школе би долазила мени да их ја учим оном што знам и што сам учила децу у мом селу...) то, ето, беше мој сан, мој лепи сан младости...

Друкче се збило. Мој муж, као национални радник, беше донекле сличан вама (он је учио велику "децу; спремао их за ове дане, спремао добровољце за солунски фронт а ћесару велеиздајнике) и ма да сам се сва уживила у његов рад, и после смрти му продужила га његовим „Врачем“, — ипак она искра првих мојих снова тињала је и даље у мени. (Разуме се што се тиче рада!) Распиривала су је моја и наша деца и омладина у сретању, и она се није гасила. А за време рата, кад послаше вас, браћо, против браће своје, а вас, сестре, интернираше или онемогућише ваш рад затварањем школа и др. — кад деца остадоше без својих добрих пријатеља, — та искра се у мени разбуктала и осетих да је дошао час и моме делању. И ја тада покренух „Дечје Новине“. Не да вас заменем, — не, ви сте незамењиви! — него да донекле испу-. ним ону празнину коју им нико није могао попунити у вашем отсуству. Деца су се обрадовала и посветила велику пажњу новинама. Писаху ми њихове мајке како