Жена

5 ЖЕНА 417

Вас поштујем. Пред мојим очима отвара се нов видик у нашу сретну будућност. Сада сам сигурна да неће. изумрети наша народна ношња им да ће и раскош престати, а уједно увиђам да нисмо ми госпође позване да ширимо народну ношњу поред овако свесних сељанки, него се ми морамо учити од Вас ценити наше народно благо. Будите уверени, мене су облиле сузе среће и поноса што је та сељанка Српкиња. Кад је она видела моју велику радост, извадила је своје најлепше одело, донела ми и рекла: „Госпођо, узмите, Вама га дајем од срца“. Но ја га нисам хтела примити него сам казала: „Носите га само Ви, снашо, јер ја га за сада још нисам достојна, али ће доћи време када ћемо и ми одбацити ове крпе и примити то српско рухо, онда ћу доћи до Вас и рећи: За данашњу славу дајте ми то Ваше најсвечаније одело, јер сад сам достојна да га обучем“. То вече нисмо биле ни једна у народном оделу, јер ми је изгледало као да би повредиле српску светињу. Од тог доба ми је омилила тако народна ношња, па бих била најсретнија када би све Српкиње биле као та сељанка, када би ценили више наш рукотвор, него оно што добијамо из разних туђинских творница. –

Ја сам се из овог случаја уверила, да нисмо мигоспође позване да ширимо народну ношњу, него баш наше сељанке, које умију тако вешто да откају платно, кецељу, да извезу јелек и т. д. Оне могу и треба да се поносе са својим радом и тај рад требале би оне. у првом реду да га цене, јер српски ћилимови који се ткају овде и у Србији, као и кецеље, торбе ит.д.. сакупљала је г. Савка Суботић и слала је на изложбе у Париз, Лондон, Берлин, Беч и чак у Њујорк у

·" Америци, и свуда су били продавани уз врло високе

цене и дивили се вештини у слагању боја и ткању. Тако исто и златовез и други везови радо су виђени и куповани на изложбама и Српкиња је својим рарод подигнута у ред уметница у везењу и ткању. Ми би се требале поносити с тиме и носити увек само оно ЖЕНА 6