Жена
442 ЖЕНА
А на то се зефир даде,
У лица нам мило пирно.
Бог зна можда дух, песниче,
То нас беше твој додирн о. Јаша Зелић — Даљ.
Боловање. (Из дневника једне несретне жене.)
Моја је соба мала, уска и влажна, са једним про- | зором у двориште, као што су већ сиромашни, мрачни станови велике вароши. Намештај је модеран, прави контраст свога оквира, по ваздан осуђен да слуша иронију влажних, мрачних зидова. Пред црозором стоји мали сто са две кожне наслоњаче. Косо одпрозора отоман са персијским ћилимом, иза овог палма, полице са цвећем. Поред зида постеља до мраморне "умиваонице. На овој постељи, некад пуној живота и _ страсти, а сада мрачиој и хладној, проводим дане, године, живот... Моја постеља је преко од прозора, али кроз овај видим само избељени, жути зид нашег домара и један мали прозор обојен угасито мрко, каои мој, а на горњем окну провирује мали, светао троугао, кад плавог, кад мутног неба. То је место, на које управљам поглед, мисли, жеље им снове. Тамо су све "моје успомене, осећаји, које слабо ремети ларма и врева велике вароши. Код мене је увек тишина, једва се чује по некад пуцкање угљена у зажареној пећи и тихо „тики-така“, звук малога сата на писаћем столу. Писаћи сто је косо од моје постеље а то „тики-така“ сада је први мој разговор, када очи отворим. У дворишту је још мрак; не могу да распознам онај мали троугао светла неба, на који упирем поглед по цео дан......... Сад чујем тешке кораке нашег домара, једна се врата отворе, затим опет залупе. И поново тишина. Негде у близини зидају, у 6 часова звони на рад. Почиње живот. У 7 часова долази моја служавка,