Жена

ЖЕНА | 443.

поштена, стара душа. Кључ зашкрипе у брави, врата се отворе у мом предсозљу, затим се промоли њено благо, насмејано лице: „Ја сам уранила2 Како јег“ „Ето, тако, стара.“ —

— О, а пећ још пуцка, нека, нека, сад ћу ја већ све. И почиње редован дневни посао. По некад взакуца писмоноша. То су моји лепи, свечани дани. Писма су из далека, весела и мила. Он ми не пише. Он је сретан негде у туђини, у забораву... Ја то знам, па ипак се радујем по цео дан његовом писму, одговарам

"на сваку реч по сто пута, смешим се, говорим, устанем, седнем, као да пођем, па опет клонем, не могу...

Пред подне почиње вергл, песма за песмом. Како сам га у почетку страшно мрзила! Он ме је потсећао на весео живот мога ђаковања. То су били они исти звуци, поред којих сам учила, певушила, мирисгла

_мимозе и јасмине, спремала се за излаз или љутила

на кишу, што не престаје.

Сада су ми ти звуци опет мили, са њима сам се већ некако здружила, не ударају сузе на очи кад их чујем. Пред вече долази мој лекар, чове« још доста млад, уљудно одевен и врло добар. Он је обично 32довољан мојим здрављем и теши ме пролећем. Љути се понекад због тешког мириса мимозе и јасмина, зли зна, да не могу без тога. Не преписује ми лекове, за њега природа има једини и највећи утицај. Зна да му нећу платити за његов труд, па ипак дође сва дан и поседи читав сат поред моје постеље. Он ми доноси новине, књиге, по нешто изреже или чак и препише, ако зна, да ће ме обрадовати. Он је сада мој једини пријатељ, моја душевна потреба. Моје цвеће

_— слатко моје цвеће, књиге, мој лекар, то је цео мој

живот. Они ме разумеју, и ја их волем свом душом.

По некад, када дође пролеће и зажелим се сунчана зрака, устанем, одем полако до прозора, станем покрај завесе, мало је руком уклоним и погледам горг;

Не видим кров, јер двориште је мало и уско, само